Delo

КРНТИКА И ВПБЈШОГРАфИЈА 117 азбуке за реФорму књижевног језика. Још 1845. Вук напомнње да се за азбуку толико не бори, говорећи: „како ћемо рчјечн писати то је ситница“ (Грам. Списи стр. 101). А што су службена издања у Србији н Угарској и у тездесетим годинама била са „правителственом* азбуком, то има неког парочнтог значаја за историју службене практике и наставе у гаколамп, а пе и за књижевност. Јер после певања Бранкова, Његошева, Прерадовића, Суботића, Змаја и Граматике Даничићеве нпко и не сумња какав треба да буде књпжсвни језик, а да елужбена азбука није сметала добрим писцима треба видети дела Његошева, Суботића и других. II према овомс рећи да се води нека последња борба за језик и правопис у доба Вл. Јовановића и Св. Марковића држимо да то резоновање у научном смислу не значи ништа. Тако исто била је знатна погрешка говорити о некој историји књижевног језика а то пе потврђнватп примерима из Грам. и Полемипких списа Вукових. Да је тако урађено пе би се овде нашле оие легепде о Вуку каквих има у познатим школским књигама. Такође треба ирочитати Акад. Беседу Љ. Стојановића о преносу Вукових костију, па ће се видети да није тачно рећи: мало је ко као Вук био жучно п неправедпо нападан (331). У осталом све ово о Вуку било је апсолутпо непотребно говорити за неку илустрацију омладинске литературе, то је свс већ дотле била историја, тим пре кад се у то питање Вуково не уноси ништа ново. Међутим уз Омладинску литературу било је неодложно приказати Даничићев значај, он је био жив бранич књижевног језика Змајева и других Омладинаца. Да ова партија пије изворно рађсна види се н по томе што се и овде понавља да је у нас први Досптије објавно идеју о употреби усмепог говора у књижевности, међутим о томе је много нре Доситија и доста онширпо речено у Славено-Србском Магазину 1768' а Досптије је први најбоље ту идеју у практици ночео нзводпти. Тако исто да је г. Скерлић вигае улазио у дубипу ствари пе би нам као неку повост прилнком речи о Омладини препричаво о Вуку, већ би нам мало впше говорио о извесним носледицама Вукова и Даничићева рада у стварању филолошке литературне критике, која се је утврдила гаездесетих годипа и траје и даеас, први пут у већем обнму изражена у Историјн Ст. Новаковића. Таква критика влада од времена Омладнне и о њој је требало нешто више рећи. Јер кад се под именом: „Филолошка критика“ нађу наведена два реда од Аедре Гавриловића и пола реда од М. Драгутиновића где овп истпчу језик писаца (351), то је толнко као да није ништа пи речено о филолошкој' крптици, нарочито за њену разлику од других критика.