Delo

120 Д Е Л 0 у њему нема ништа значајнијег за литературу, и ико је требало да буде. Романтичарски дух. Под овако звучним називом у књизи Академије очекивало се да ће г. Скерлић по делима које развијеније литературе приказати тај дух. Место приказа он нам даје две три деФининије којима се мало успева. Затим је нашим читаодима потребно да знају у чему се разликује романтизам романски, немачки и словенски. II у име тога требало је читаоца упутити бар на дела где ће се та разлика моћн лепо уочити. Овде није прнказан ни однос Бајрона према романтичарима. Али је овај одељак ипак најинтересантпнја партија ове књиге јср у њсму г. Скерлић доказује како су Омладинди и други људи тога доба били духом романтичари као и Копнтар, Вук, ШаФарик, Сарајлија, Илири и други пре 1850., и још г. Скерлић држи да су они били истог романтичарског духа. Данас се не може тврдити ни за Вука да је он у свему био романтичар као гато беху у његово доба немачки и Француски писци, нарочито кад се сетимо Вукове критике Видаковићевих романа, а у толико мање можс се наћи разлога да се дух Омладинаца од 1866. назове романтичарским. Да им буде дух романтичарски тешко је претпоставнти кад су имали онако позитивистичке идеје. Зар су могли бити романгичари људи, који су дела Огиста Конта, Спенсера, Џ. С. Миља, Дарвина и Бекла сматрали за неку врсту еванђеља (281)? И још кад знамо да су сматрали „национални романтизам, култ прошлости и идеје народне културе као узак патриотизам н празну метаФИЗику“ (170), јер се то није слагало с њиховом девизом: „С номоћу науке а на основу истнне“ (275). За ту Омладину каже г. Скерлић да јс бнла рационалистичка, антирелигиозна, демократска, револуциоварна, тражила еманципацију жевскиња, н да на њенпм скупштипама прву реч водс социолози и социјалисте. II према овоме тврдити да је ова омладнна без изузетка била ромаптичарскога духа, држимо да је таква поставка и сувише слободна. II још је теже доказати да су Омладинцима но духу били једнаки Сарајлија и његови савременшш, којп се управљаху подевизи: име, вераијезик; или: за крст часни и слободу златну. А то ће рећи да је г. Скерлић но печем идентиФиковао по духу људе нрве половине 19 в. са онима пз друге, н затим се труди да нађе једну дсфиницију о јединству романтичарског духа те две духовно различне генерације. Али поред свег навијања није се могла наћи једпа дефиниција за дух Сарајлије и Лазе Костпћа. Чињен је нокушај саоваквом: „Лиризам, влада маште над разумом, главна је и оишта црта романтизма, и то у велико обеле-