Delo

ЧЕ Ж Њ А \ Шуме младе врбе над зеленом водом, Вите гране дршћу од вечерње студи; И плаветним док се звезде пале сводом Стишава се жагор живота п људи. Још зрикавац само са пуно усхита Пева песму своју сред зрелога жита. Танак вео магле диже се са река, И блиста се вода на звезданом зраку; Од некуд, к’о уздах прошлости далеке, Јекну песма сетна по вечерњем мраку. И та песма тиха што нотајно жуди Неком чудном чежњом пуни моје груди. Знам да у том часу вечерње тишине Ти блудиш алејом густог врта сама, Сузама залеваш беле георгине II ветар се игра твојим витпцама. И док будна сањаш љубавничке сласти Твоје тело пламти у огњу од страсти. И јецаш за низом прохујалих дана Младости и среће. И не слути нпко Колико је силан бол дубокпх рана, НиГ ридање твоје слушао је ико... Мирно дршћу звезде под плаветним сводом II шуморе врбе над зеленом водом. Милутин Јовановић