Delo

ПОЗНО КАЈАЊЕ Веруј, сад ми јако жао Што некада бејах луд, И што сам ти брзо дао Све што твоја хтеде ћуд. Силно благо неизмерно Скривала је моја груд: Љубав жарку, срце верно, И бескрајну страсну жуд. Лажни сјај у оку твоме Ужего је свети плам У груд’ма ми. II у томе Часу реших судбу сам. Раскош мојих младих дана Уживасмо ја и ти, И у сенци јоргована Прођоше нам слатки сни. Ја сам барем искрен био II љубио жаром свпм: Незнах какав лед се скрио У мраморним груд ма тим! Доцкан сада руком мазно На своју ме мамиш груд: Срце ми је давно нразно, Ледена га свнла студ. Милутин Јовановић