Delo

126 Д Е Л 0 <>ило тим лицима женити се после рукоположења, и на какве је тешкоће наишло извођење ове забране?“ И овде иисац почиње с излагањем учења цркава, које су апо■столи основали и у којима се чувала чиста јеванђелска наука и апостолско предање. У тим црквама „епископима, свештеницима и ђаконима слободно је било да буду ожењени, било да су у брак ступили пре рукоположења, било после рукоположења, исто као што је то бнло слободно и нижем клиру. У случају да би епископ, свештеник, ђакон или други који из клира, обудовно, слободно му је било, ако је хтео, оженити се по други пут“. Тако учи божанско право у речима апостола Павла, да епископ, свештепик и ђакон „треба да је једне жене муж.“ „Основна мисао тога учења је моногамија, која има важити у строгом смислу за свако свештено лице и којом се искључује безусловно дигамнја (двојеженство).“ За овим писац утврђује наведеним речима светих отаца и учитеља црквених, да је на истоку и даље преовлађивало тумачење у овом правцу, али да је на западу успео енкратизам. Исписано је такође доста примера из којих се види, да је било н на западу и иа истоку другобрачних епископа и свештеника; они који су ово допуштали, бранили су се апоетолским речима: „да само онај који скромно живи с једпом женом, ако је достојан, можз бити епископ." Апостол не осуђује други брак, шта више, он наређује да се склопи „да не би било никаквих приговора на свештенство.“ Правилност оваквог тумачења утврђу.је још и то, што у божанском праву „није нигде ни једном речи споменуто, да је тајна свештенства искључивала тајну брака.“ Од великог је интереса указани хронолошки ред, којим се кретало ово пнтање. Несумњивн су докази пружени, да је рукоположење као сметњу браку завело државно византијско законодавство. Васељенски сабори у IV и V веку нису се овим питањем бавили, али помесни јесу, решавајући га, додуше, према схватању дотичних цркава, но увек супротно божанском праву. II кад свештеници никако не хтедогае да се покоре решењима државног законодавства, онда Јустинијан II изпесе ово питање нред трулски сабор, који је одредбе о браку из државног законодавства препео и у цркпено. До XIII века није се свештенство могло приволети да се покорава одредбама трулског сабора. „Чињеница је на сваки начин ту, да ни до трулског сабора, а ни за иет и пб векова после тог сабора, у практици није се свуда пазило на забрану, да се удова свештена лица могу женити“ (сгр. 23'—43). Треће нитање. „Да ли би, по учењу каоонског права право-