Delo

128 Д Е Л 0 свештеним лидима да се жене није закон божанског права и да, по догматичком учењу православне дркве, тајна свештенства не иснључује тајну брака.“ Све што је требало рећи у овој монограФији, то је епискон Никодим рекао, питања распоредно у строго логичном реду, а његов јасан стил чини, те се и пајдубље мисли лако схватају и разумевају. Своје закључке писад редовно потврђује речима Светога Писма, отада и учитеља црквених. Српско свештевство је дужно, да проучи ову књигу. Само ће на тај начин оно моћи да погоди пут, којим треба да пође у одбрану својих права. Покрет међу српским свештенством већ постоји: оно је данас покушавало и покушава да питање о рукоположењу као сметњи браку изведе онако како дух Светога Писма то захтева. Што у томе није успело — није се ни чудити, јер није имало никога уза се у тој неравној борби с освештаном практиком н поретком. Данас му прилази један гласовити енископ и оно треба да примио његову помоћ онако искрено, како му је он пружа. Време је већ, да се оним јадницима, нашим удовим евештеницима, пружи утеха ма и из суседства, кад им то њихови укућани не учинише. У два маха је ово питање покретано код нас, и оба пута без успеха. Године 1890. главни одбор свештеничког удружења извршио је савесно своју дужност, кад је молио да Архијерејски Сабор поради (само поради) код Васељенске Патријаршије, да се одобри брак удовим свештеницима. — Одбачено. Године 1897. Архијерејски Сабор одбацује расправу једног свештеног лица односно брака удових свештеника. Сматрајући ово као правилну радњу, наш Сабор прописује у исто време, какве се а:ене смеју виђати у дому удовог свештепика (Зборник, стр. 73, 74 и 76). Судећи по овоме, није нам се надати да ће ово питање проћи олако и што скорије. Чуће се .још и то, како либерално схватање .једнога човека руши обичаје и освештани поредач у цркви. Али сам и ја слободан овде рећи, да би сваки хтео да буде либералан — не либералан, него веран чувар Христове и апостолске науке — кад би за то имао основа у својој спреми. Чврсто се држати једностраног, наслеђеног правца, који је у очитој сунротности с божанским правом, зпак је не бити способан сагледати зле последице његове у цркви. М.