Delo

178 Д Е Л 0 иролетале слике сутрашњег дана: весело коло, цигани с ћеманетима, сеоске цуре, љегова Босиљка и све вашарско шаренило. Занесен тако у снове, он и не осети кад му дизгини склизнуше из руке. Његова „Голубица“ се саплете и заједно с њим сруши се на земљу. Командир чу тресак, окрете се и очајнички командова: „Батерија, стој!...“ Било је доцкан. Пакленом брзином прејурио је нрви топ преко бедног трубача. V Честити капетан хитро сјаха с коња, но кад је пришао Цвпји, окренуо је главу да сакрије ужас и сузе у очима. Опружен на прашљивој земљи, поцепане блузе кроз коју су провиривала поломљена ребра, издисао је ‘трубач друге батерије Цвија Јованкић. У самртничкој борби ноге му се грчиле, уста отварала жељна ваздуха а исколачене очи страховито се превртале у својим дупљама. Најзад очајнпчки и страховити крик проломи се ваздухом, и један млад и бујан живот био је угашен. Тужно се враћала у касарну друга батерија тога дана. Покривено шпњелом лежало је на једној кари мртво тело Цвије трубача; два војника су га придржавала да од трускања не испадне, а дугачким рукавима су утиралп сузе које се котрљале низ њихова опаљена и наивна лица. III * УIII Бледо јесење сунце још није било зашло за планински илаветни венац, када се мирнпм паланачким улицама кретао мртвачки спровод. Звук труба, којн се на далеко разлегао, казивао је, да је то погреб неког војника. У гломазним и простпм мртвачким колима* био је незграпан и црн сандук и у њему тело Цвије Јованкића, трубача друге батерије. Његови другови из батерије ишли су испред н позади кола, оборене главе и неми, само би звек мамуза и пнсак трубе с времена на време нарушавали мучаљиву тишину