Delo

НЕОСТВАРЕНИ СЛП 174 Ј1ено су вукла кљусад тешка кола, н опа су одскакала и трескала нреко неравие калдрме. За колима је шпао гологлав старац коме се вилице грчевито тресле и колепа му клецала. Оп је гледао туио у дугачак и црц сапдук и још пнје могао чисто да верује, да је све то Што гледа страшна јава. Био је то отац Цвијин, који је дошао са села дотеравшп пешто стоке аа вашар, иа је узгред хтео и сппа да обпђе. Из далека, тамо где је био вашар, допирала је пригушена врева и разнолпк шум разлевао се изпад мирпе варошн. Тамо у колу, које се вило око гајдаша, игралајес осталима једра, стасита и румена девојка. Њена недра, утегпута у кадифени јелек, дрхтала су и тресла се при сваком њеном покрету. Бнла је то Босиљка. С времена на време она се окретала и каодајеочекивала неког. Она није ни слутила страшни удес њеног јарана. ГГдок се широким пољем разлегала писка цнганских вијолипа и сељачких фрула и момци у колу песташно подврнскивали, — кроз тихе улице варошке и даље се споро кретао спровод. Седи војнпчки попа дрхтавим гласом певао је тужну песму, и она се губила у мирним сокачићима и у оној вреви која је допирала с вашара: „Свјати Боже!...“ Из „Касарнскпх фотографпја". Милутин Јовановић 12*