Delo

БРЛК Н ПРАВОСУЂЕ 183 Као што видимо, дакле, и на Западу, где је живот цркве у неКолико бпо слободнији од утпцаја државне власти, као год и на Пстоку, где је опет на иротив утицај визаптијских закона био.много јачи и замашнијн, односп између државе и цркве у погледу судске надлежности за брачне предмете тек у току неколико векова били су дефинитивно утврђенп. Сва питања која се тичу услова законитости, узрока престанка п оних права п дужностн, у којима се огледа моћ брачне заједнице, било у погледу ноложаја супружника у грађанском друштву, бпло пак у погледу њиховпх лнчних, унутрашњнх међусобппх односа спадала су несумњиво у искључпву надлежност црквеног законодавства и суда. Остала пак питања, која се тичу имовпнских односа нредстављају по правилу предмет надлежностп грађанског законодавства и суда, а изузетно у исто време могла су улазити и у круг надлежности црквеиог суда. Црква је дакле прво фактички, иод видом добровољног изборног суда с једне, н дисциплинарне властп за своје чланове с др.уге стране, и то поступно све већма прошпривала право судске властп за брачне предмете. Ово њено право, у почетку само на обичају н прећутној трпљивости државне власти засновано, доцнпјеје и позптивним законодавством појединих држава било прпзнато у том смислу, да ипак држави никада ннје могла бити одузета и оспорена сасвим надлежност у погледу имовинских односа брачнпх странака. , (Јво начело у главноме усвојпла су била законодавства готово свих европских држава. По тој општој норми впше или мање регулисавана су гштања о браку све до XVI века. Од тога пак доба, услед онштег политичког п соцпјалног покрета, а под непосредним утицајем реформације, на Западу се почео мењати дотадањи појам о браку. Протестаптски богослови с . 1утером на челу признадоше истина брак за свету установу, .алн јо.ј осиорише моћ св. тајне у дотадањем догматичком смислу. По том новом њпховом учењу та установа егзистира само ради човека, те ирема томе прнпада човечапском, а пе божанском нраву. „Брачни предмети, по речпма Лутера, пе тичу се савести, већ нрппадају световној власти;“ „цркве се брак ништа не тпче, оп је ван ње, пролазна, световпа ствар, зато прпиада врховној властп.“ „Нико не може порицати, каже оп, да брак као спољашња, грађанска ствар подлежи световпој власти нсто онако како год одело и јело, као кућа и дворпште.“ „Свака