Delo
ПРЛК II ПРЛВОСУТ.Е 187 пика мало по мало помоћу краљевских указа и парламентских решеља, надлежпост црквепог суда о Праку толико је била ограничеиа да су крајем 18. века грађански судови у Француској расправљали чптав нпз предмета, који се непосредно тичу брачне заједнице. Ово гледиште у иогледу судске надлежпости за брачне спорове још већма је бпло потномогнуто нарочито од стране иредставника натуралистпчке иравне школе. У то доба отночиње н велпка француска револуцнја. Већ се јако осећао утицај „природног нрава“. Давно се чуло за „прнродна права“ сваког човека; давно су појединцн припрећивале „прпродним стањем“, које је некада било, по коме се човек, веле, мора повратити. У том ириродном стању свп човековн односи постају само нутем уговора. 0 „исторпским случајностнма“, шта је и како пекада било код разннх народа, натуралисте веле не треба нн водити рачуна, већ треба гледатп на то, како по разуму мора да буде. По разуму пак све се оснива на уговору и све потиче из уговора. Људи су између себе договорпли се да оснују државу — и основали су ,је; онн су се споразумели да сва права пренесу на једно лпце. коме ће се — покоравати и постала је државна власт. Ова власт, државна или грађапска, основапа на уговору равноправппх уговорача, чланова друштвене заједнице, но прпродп својој регулпсава све односе. Она је свуда и у свему, она установљава шта внше и догмате грађанске релпгпје својпх поданика, она прописује услове и облике свих послова, који имају значења за жпвот грађана, у толнко више у погледу брака, којн и сам ио себп није -нпшта друго до уговор, кога слободна воља н склапа и раскида. Према томе по мишљењу њнховом брак, као н свакн други уговор подлежи само државној власти. Тајанствена ирпрода његова сад се нпје више нп узнмала у обзнр; јер природно право државе, по мишљењу натуралиста, мора пстиснути право цркве, до кога је она историским иутем бпла дошла, како у погледу многих другпх иредмета тако н у погледу брака и брачних спорова. Према целом овом покрету римокатоличка црква разуме се, није била сасвим равнодушна, већ је напротпв истражнвала сва могућа средства, којима бн својаправа очувала. Бпископи су у том циљу обнародовалн били одлуке тридентског сабора старајућн се да оне буду и у пракси прпмењене, услед чега се често