Delo

Н Е Ч П С Т А К I’ В 201 обичају, широка и велнка црква са осталнм зеленилом од грања и лишћа на тај дан испунила и застрла. Као што је и било. Софка, стојећи близу тпх главпих и отворепнх врата осећала је како отуда из цркве бије мирис од те покошене траве помешан са тамјаном и много горећнх свећа испред икона. Али одоздо, из оне шприпе испод цркве поче да се све више отуда разлаже и шири жагор, врева. Већ се тамо светом испунпло. Почеше да се мешају, губе. Пролази, улазн загушују се. Гомпле мушких, женских да се потискују, смешњавају, и да пастаје оно од момака који би отуда, из ора долазили и тобож тражећи некога овамо међ женскима, девојкама да се гурају, пролазе. Нарочито око оних које они воле, ради којих целог дана играју, расипају новац, једва чекају да када се овако све измеша, иочне да потискује, они нролазе гурајући се, онако ознојени од игре, раздрагани, до саме ње лактом, раменом јој додирне прса, осети јој дах. II код Софке, овамо код њих поче тискање. II оне су заиста прве одлазнле опда, када почну још, за видела, да одлазе први богаташи, већином старци који су дошлн више обнчаја ради, цркве ради, да као и сваке годпне тако и сада прнложе свој дар, остављајући својим млађим укућаннма да они даље тамо остају н седе. Међу тим првнма и њнх две би одлазиле. За њима, нарочито за Софком, нико да би од мушкараца као за осталим девојкама полазио, нз далека, да је кришом прати; преко споредннх улица сваки час да истрчава ирелазн јој пут да бн је немогућн за све време испред цркве да је се нагледа, још једном је вндео, јаче јој се уније у очи. Нпкада п нико са Софком то ипје покушавао јер се знало да би било узалуд. Одавпа се то знало да се ма шта учиппло, ма колико око ње се трчало, гледало, лудовало, да се она не би ни окренула, камо ли тога ногледала, још мање да би јој се донао, и да би она као остале сва срећна црвенила. И зато увек њих две су могле мирно, и усамљено да истина не уз зид, крајем, већ средином улице иду п одлазе својој кућн. (Наставпће се)