Delo

ЛАЛА И ЛИЛА Сунчани зрак, продревши косо између капака на прозору, спусти колутове свог сићаног праха на црномањасту Лилину главицу. Она се одтедном пробуди, усправи, протрља очи малим рукама и викну: — Мамице. И Лала се беше пробудила. Њихове постељице биле су једна до друге, с намакнутим мрежама са стране и покривачима од зеленог дамаста. Отворивши лепе плаве очи, с којих је полако слазио сан, рече Лала: — Ћути, лудице; мама је умрла. И Лила је ућутала. Обе беху селе на мекана, угњетена узглавља и гледале су се као да хоће једна од друге нешто да докуче: Лила црнпурасто девојче, лица као у циГанчице; Лала витка, сувоњава, плавуша, озбиљна. Сунчанп зрак спуштао се, мало по мало, између њнхових постељица и оне су кроза њ махале ручицама, узбуркавајући онај ситни прах. — Мамица је умрла! — понови Лала тужним гласом. Сад је она морала да буде мама том малом, несташном ђаволку, који је само умео да плаче. — Како то умрла? — унита Лила, која је признавала сестри пеку надмоћност. II одиста, између четири и шест годипа већи је размак него пзмеђу четрдесет и шездесет. Лала јој објашњаваше: — Затворе се очи, заспи се, на онда те однесу у гробље, па онда летиш кроз ваздух до неба.