Delo

Ј1АЛА II ЛИЛА 207 ЈГила се убезекнула. Опа би тако волела да затвори очп, да заспи, да летн као каква птичица! Птнце лете у вис, па се враћају на земљу. — А кад ће се вратитн мамица? — Ах, лудице једна! пе враћа се нпкада више! Али Лила, која то није могла да разуме, стаде плакати: — Хоћу моју мампцу, хоћу моју мамицу... Лала ју је тешила: — Ако будеш била добра данас ће донети две лепе црне хаљинице и два лепа бела шешпра с днвном траком од црпе свиле. Лила одједном ућута. — Па ћемо онда ићи к мами? — Дабогме. — Ко је учинио да мама умре? Одговор не беше лак, Лала није о томе још размишљала. Ко чини да се умире? Да ли Бог?... А не, Бог, који је тако добар, не узима деци мајке. То је морао бнти неко други, и да би се извукла из неприлике, она рече: — Доктор. Али то јој се одмах није допало, јер јој је доктор понекн пут доносио оне мирисне и слатке чоколаде у сребрној хартији. Лила се није томе чудила: Доктор ју је подсећао па уље и неке лекове који су били грки као пелен. Спазнвиш у подножју постеље своју лутку, лутку којој не беше потребан лекар ни лекови, упита: — Може ли умрети лутка? — Ако јој разбијеш главу онда може, — одговори Лала. Лила подиже, с необичном нежношћу, своју лутку, чнје се крупне црне очи отворише одједном, и спустпвши ,је на место на ком је опа лежала покри је огртачем. Усправљена уз паслон од постеље, у оној краткој кошуљицп, с опим пунаним ножицама што у листовима беху мало искривљене и покрнвепе нежним маљама које су се сјајиле као злато према светлости Лнла је лнчила на мушкарчића. — Да дођем у постељу к теби? — упита Лалу. Лала не одговори; мислила је о нечем тајанственом, о нечем што ннје могла себи објаснити, што ју је мучило од јуче, а то је: како је могла мама да одлети у небо кад су је на ужетима спустилн у једну дубоку рупу и затрпали земљом? Једну