Delo

208 Д Е л 0 шаку те земље бацио је тата, једну шаку она, једну Лила, и чула се лупа грудвица што су падале на дрвени ковчег; иа онда су бацале тетке, па мамине прпјатељице и многи други као да се играју неке игре; па онда су три човека у дугачким црним каиутима лопатама гртали земљу у рупу сведокјенису напунили тако, да се преко ње могло прелазити. Тетка Карлота узела је Лалу и Лилу за руке и рекла им: — Сад вас мама гледа озго, будите увек добре и слушајте тату. Како је мама отишла горе? Лала је хтела да пита тетку кад су се враћали кући, али се стидела, јер јој се чинило да би то било глупо. Лила је била мала, те је могла за свашта да поставља питања. У цркви, докле су попови обилазили око катафалка, певајући погребне песме и све госпође клечале оборене главе, Лала је напрезала очи да види маму како се уздиже и лети онамо горе где беше насликан рај: Богородица која^ седи на једном беличастом облаку између круга од анђелака с трубама, виолинама и бубњићима. Али мама се није кретала испод оног великог црног покрова од кадифе опточеног сребрним ресама. И Лала је очекивала да ће то бити на гробљу; али кад је видела да се у гроб набацује сва она земља, осетила је како јој се срце стеже. — Ако тако чините, јадна мама неће моћи да оде на небо... Те речи није изговорила, бојала се и тада да не каже нешто глупо. Лила, пошто је спустила мрежу, беше прешла на Лалину постељицу и ту је сад стала грлити и љубити сестру. Контраст се показивао још јаче у њиховој нагости. Лала је била плава, правилнија, нежнија, Лила црномањаста, здепаста, снажни.ја. — Знаш ли како се иде на небо? — рече Лала тоном као да је питала и нудила се да даде објашњења. — Зпам — одговори отворено Лила. — Како? — Онако како је учинила мамица. — Ах, једва једном! — Лалина радозналост беше постала грозничава. — Јеси ли је видела како лети? — Да, видела сам је како лети, летиЛила је била поносна што је могла одговорити. Али Лала