Delo

ЛАЛА II ЛИЛА 213 да вуче магаренце, а она напред, умотапа у огртач од зеленог дамаста, држећп у руцп књигу са слмкама, ваљало је да Оуде поп и да мрмља кроз пос. Али Лила се уморн чим су једном обишли собу и хтела је да буде свет што посматра, тетако одустадоше од снровода. Али како то да нема још никога? Лала се поие на столицу и отвори капке. Бејаше свануло. Отворише врата на нобочној соби у којој су држате хаљине. Ту је било мрачно. На врховима прстију, држећи се за руке, крочише неколико корака напред и угледаше једног човека где седн на једном креветцу опружених руку... Уплашпше се и умал што не вриснуше, али видеше да је то био отац. Мпрно су га посматрале, дивећи се и чудећи шта ће он ту, у тој соби, на том креветцу на Коме није нико никад спавао. — Је ли умро и тата? — рече наједаппут Лила. И оне се сагнуше, загледаше му оздо у очи; оне беху затворене. За тим инстпнктнвно клекнуше обе, склопише руке, као што су чиниле кад је умрла мама, и стадоше мрмљати своје молитве. Отац, пренувши се из онога спа који му беше као олово пао на болом заморени мозак, угледа обе девојчнце н грчевито стнште на своје груди плаву главицу и црномањасту главицу п обасу их пољупцима: — Кћери моје, кћери моје

Лала и Лила гушиле су се од јецања. Лила која поче плакати пекако се извуче из очева загрљаја. — Хоће ли данас донети лепу црну хаљнну с лепнм белим шеширом? упита она. — Да. душо. Па ћемо ићи к мамици? — Да... Сиромах човек гушио се од јецања, а Лила сва срећна скакала је пљескајући и кличући: Како ћу бити лепа, како ћу бити лепаЛала, која осећаше како татина суза за сузом пада на њену плаву косу као што је била и у маме, рећи ће озбпљно машући главом: — Како-је луда, је ли? Нншта не зна. (с талпјанског превео М. Добри^) Силвио Замблади