Delo

Р А ф Л Е Л 219 ложешг, слегаше се пред њима сав фиорептиискн уметнички свет, н Бенвенуто Челиии -пма право када их иазива „школом света“. Нн Рафаел нпје изостао. Он је 1504 допео собом из Неруђе једну ноштовања достојну црту: волео је да учи, да стиче новпх знања, да се усавршава. Оснм ње, и другу једну која — впдећемо доцнпје — прилично штетпо утицаше па његову орпгнналност: — моћ прилагођавања и прерађпвања опога што прими. Међу сликарима који тада стално наставаху у Фиоренци, налазио се н фра Бартоломео, онај осећајни уметппк кога је трагични свршетак његовог прпјатеља Савопароле отерао у манастир. Слике се његове одликују идеалном, срдачио-побожном збиљом, живом карактеристиком, велелепношћу боја п, на прво место, необпчно вештим умењем: да ликове распореди у строго архнтектони настрој. Због тих својих одлика, ове су се слике јаче дојмиле Рафаела, олакшавши му прелаз од традиција умбријске школе новом, слободнпјем, жпвахпијем и дубљем схватању. Свакако је Рафаел дао фра Бартоломеу у размену п нешто свога, тако да се на ирилпчном броју дела обојпце опажа узајаман утицај. Рафаел је још даље ишао, учећн се не само од живих, него и од старијих мајстора ко.јн „бише па премпнуше“. Тако је он ревносно нроучавао фреске рано преминулога Масача, у црквп св. Марпје дел Кармнне, које су нстином и природношћу ударпле камен-темељац слави фнорентинске школе, и чије су се фигуре, због своје пластнчне нспољености, наметале нод кичицу чак и једном Микеланђелу при саздавању Сикстинске Таваннце. „Тако младом Урбпњаннпу вели Вазарн — пође за руком да се пзвапрелно усаврши у вештинн и начину извођења.“ Али се Рафаел нпје пи касније сасвим отпадио од свога старог учнтеља; по некп пут, шта више, провеје и кроз његове доцније творевипе дух умбри.јске школе, само је оп сада здружен са слободпијим подавањем Прпроди, а форме су пуније и садрже више п јачега живота. Од свију фиорентинских уметипка — а њих тада беше тамо мпого ваљапих — на младога су сликара највећма дејствовали радови протомајстора Леонарда. Пошта Рафаелова према њима беше одиста неограннчена, а уплнву ненадмашиог описивача заплењиве женске. лепоте не могадоше ни мпого искуснији уметници одолети. II сам фра Бартоломео стајаше у знаку Леонардове уметности, која баш тада бн круннсана једном новом тековином. То је онај, никад довољно неиахвал>енп, лик