Delo

220 Д Е Л 0 треће супруге фиорентинског великаша, Франческа Ђоконде загонетно насмешена, и сва струјом разлитих боја обливена, Мона Лиза, или Ђоконда, у Лувру. Тајна њене леноте оста и до данас неоткривена, те се према том може замислити запрепашћење што га у добу свога постанка изазва међу фиорентинским уметницима. Младом Рафаелу лебђаше она такође као недокучан узор, којн вреди, ма и споља, подражавати. Он је то збиља и учпнио у првпм својим портретима жена— на пр. лик „Магдалене Строци-Дони“ (галерија фиорентинске палате КШ), или скица пером једнога женскога лика (Лувр) •— на којима се — особито на париској скици — сасвпм јасно огледа намерна имитација Мона Лизе. Али међу првим сликама овога фиорентинског перијода Рафаелова деловања, има их и две три, које својом насновом (композицпјом) и образбом типова, држањем и пзразом фигура својих, још једнако носе дословно обележје умбријске школе. Оне су рађене по наруџбини из Перуђе, камо је Рафаел због њих морао 1505 поново навратити. Једна од тих слика беше првобитно намењена женском манастиру св. Антонија у Перуђи, одакле након многоструког тумарања доспе до Лондона. Ту је американац, мистер Пјерпонт-Морган, откупи пре неколико година за нешто више од два милијона динара, због чега је управо слика и постала славна, јер јој унутрашња вредност не хармонира баснословној суми. Слика се састоји из три дела: главна пбвршина, лучно поље (тимпанон) над њом, и пречага (предела) на подножју, са приказима из живота и страдања Христова, који су данас растуренп по разним енглеским збиркама. Главну површину запрема „Марпја на Престолу“, окружена светитељима и светицама (лево: Катарина и Петар, десно: Доротеја и Павле). Лучно поље заузима Бог Отац између анђела и благосиљајући. — Друга слика, такође у побожно-званичном духу умбријске школе, захваљује свој постанак наруџбини једне перуђијске иородице, по имену Анзидеи: „Мадона Анзидеи“. Богородица је ту такође схваћена као краљица светитеља, н краљује данас у лондонској пародној галерији. Умбријски карактер је још јаче на овој слици испољен но на претходној, и огледа се нарочито у неслободном, везаном и готово бојажљивом одпосу између богородице и прпсутних светаца. Међу тим, трећа једна слика, једно фреско — први Рафаелов рад те врсте — у капели камалдуленског манастира св.