Delo

222 Д Е Л 0 се пети на небо, када и међу нама има облика, достојних једнога Аиолона и Христа, Афродите и Марије? На челу Рафаеловнх богородица овога идеално земаљскога правца стоји „Мадона великога Војводе* (МасЈоппа с1е1 Отгапскгса) у фиорентинској палати ИШ. Првобитно беше својина Фердинанда III од Тоскане, који се од ње чак и на путовањима не растајаше. Ко се — вели Кнакфус — удубио у слику, тому ће бнтн нојмљива онолика оданост војводина наспрам ње. Од једноставног загаситог позађа одудара полу-фигура Девичина, носећи у наручју божанско дете, које на себи здружује светлину појаве и пуну опипљивост свога малога, нагог тела. Мадонаје савршена као девичанска светица. Капци су јој оборени, алн — а у том и јесте баш разлика између ње и умбријских мадона — испод трепавица пада на нас читаво море неизмерне благости очију. Мн јој осећамо надземаљскц чисту душу и купамо се у њеној надземаљској милошти; али је лице, које та душа зрачи, прострујено крвљу што и нашим жилама тече једно земаљско лице, преображено небесном веровношћу, љупкошћу и дражесношћу. Даље једно, на први поглед незнатно и споредно одступање од традиције, које слици придаје чар земаљске лепоте, јесте нешто назад затурена шамија, те се златна коса расула по слепочицама и образима, а чело остало полу-обнажено финим и провидним велом. Младенац се приљубљује уз мајку — њихов однос још није сасвим слободан — а поглед му мирних, крупних детињнх очпју почива на гледаоцу. За овом, нижу се друге мадоне те фиорентинске епохе, као сјајни докази јединственог и ранидног уметниковог напретка. То су: „Мадона лорда Каупера“, испред красна пределнога позађа; „Мадона Николини“ (збирка истога лорда, а названа именом раннјега сопственика), са Младенцем који је сада постао весело и насмејано дете; затим „Мадона из куће Темпи“, карактеристична, и дражесна уједно, због топло-срдачнога односа између мајке и чеда. Гледаоцу се чини да је Рафаелу, сликајући мајку како жарко притиска на груди јединче, шљубљује свој образ с његовим и ронн, блажено смешећи се, својим погледом у његов, морала лебдети успомена на сопствено детињство н рано му нреминулу мајгсу. II над тим најсветијим људским, земаљским осећајем, којем се и сам уметник подао, нзлпвеп је млаз надземаљске светости, у толикој мерп, да је ипак