Delo

(НАСТАВАК) — Кад сам била последњн пут у Шнанији... поче г-ђица Ливија, изнепада удари на некога и ућута. То је био козак Сила. Нагао се мало напред, прислонио руку изнад очију, загледао се у ону светлост разрогачених очију и врло узнемирен. Био )е као пи.јан и без свести. Из засенка у страни, где је до тада стајао очекујући заповестн, изишао је чак на сред терасе, и кад га је гурнула т-ђица Лавинија, није се ни макао, ни уклонио пред њоме, ни освестио. Месец је сада изгревао нарочито. Светлост се она пружала високо над земљом и брзо је заливала хоризонт. Испод ње је било још веома мрачно, мрачније него на другим местима. Г-ђица Лавинија погледа на слугу, и, обрнувшп се барону Амадију, који је ншао за њом, рече: — Овај је човек сигурпо месечар. Погледајте, пити што чује нити разуме. Барон га додирну штапом по рамену. — Шта је, момче, хоћеш ли нас пропустити! Сила, увек хитар н пажљив, сада се јвдва заједан корак помаче у страну и не изменн положај. У томе се тренутку заустави кнез Леон. — Чини ми се да омо се иреварили — рече он. Ова појава већ постаје нешто, што не виђамо сваки дан. То је пожар! — Пожар! Тим боље! — повпкаше сви. — Се зега р1иб * % г а п (1 г о з е!