Delo

П Л А В II 225 — Али шта то гори, Леопе? — упита Иза. — То не знам, али. можемо послатп кога да види, ако желнш. Сило! На глас господарев слуга дође к себи. Приђе, али се не поклонп, нити погледа у очи. У ону је светлост заронио и поглед и мисли. — Је ли то иожар? — упита Леоп. — Пожар — одговори Сила промукло. — А где? — У Краснпм Ссдибама, милостиви киеже. — Откуд ти то знаш? — Тамо је моја чатрља. — То је дакле село? — Село, милостиви кнеже; ваше село, на путу у Чартомељ. — 0, онда нећемо имати бог зна какав призор — рече кнегиња Идалија. — Те олепљене чартље горе брзо а иламен се не диже високо. — Гори село, узвикну барон. — Ја бих сва иопално, јер су гадна, прљава и кваре најлепши предео. —- Имате право, бароне. У осталом, сел:>ацп су тако навикли на живот напољу, да ће им губитак тнх димљивпх јазбина бити од користи — додаде графица Лавинија. — Мора да је тако дивно спавати у хладовшш, уз песму славуја! :— рече кнегињица Иза. — Хоћете ли бити љубазни да примите од мене овај букетић? — шану јој Машковски, пружајући јој киту пераш.пшог цвећа. — Учините ме срећним. Госпођица порумене мало и поче се колебати. — Нећу да вас лишим награде, коју сте добили на утакмпцп — Частп ми, ова ми награда ништа пе зпачн! —узвпкну он. — Ах, кад је тако, опда вас могу ослободити те непотребне дагоцености! — са осмехом одговори госпођица. — Бубнуо сам будалаштину, јел’те? Врло је могућно! Вп ћете ми опростити. Хтео сам да кажем, да сада то цвеће не вреди ништа, али чим га ви узмете, постаће драгоцепо. Части ми. — Али неће бити пријатио тетка Лавинији, кад види свој поклон у рукама другога. — Зар ће се наљутити? Којешта! Та ваљда кнегнњнца Лавинија не може мислити, да ћу се њоме оженитн! Шта вп велпте?

Дело књ. 41 15