Delo

226 Д Е Л 0 — Сћи1! — шану Иза — а ко говори о таком чему? — Опет сам лупнуо нешто глупо. До врага! Омакло се, тако ми бога. Али г*ца Лавинија није чула. Будалаштина. — Није чула, али чим види цвеће у мене, сигурно ће се наљутитп на вас. Чувајте га ви, господине. — Збиља? штета! Решио сам се да га вама поклоним. Хм, сад одиста не знам шта да радим. — Да приђемо друштву п да уживамо у пожару. — Али ја имам да вам кажем једну ствар

уздахну забринути барон. — Зар не можете сутра? — усиљено прошапта Иза. — Не могу. Сутра зором морам отпутовати, јер сам добио депешу односно септембарске трке. Тркаће се три моја коња: вранац, парпп „Шп& оћ РоеИ'у“, доратаста кобила од „Мшћа^ше“ и „Кеаћ-Ма1с1“ а и мој љубимац и највећа нада, трогодишњак ајгир од „Кбћег-РИе" и „Сурбу“,. „Кастелан Машковски“... Сам сам га тако назвао, да ли је добро? — Врло добро — одговори кнегињица механично. — Одиста? Хвала вам! Хуртле, мој џокеј, мршти се на ово име, јер није енглеско, али сам га ја ипак задржао. То је истина мало соштип, али као ређе, оригинално. Части ми. — Сигурно — потврди Иза, која се загледала у светлост. Нриђоше осталом друштву. Пожар је већ обузео и небо и земљу. Од дима су се начинили тамни облаци који су се издизали у виду стубова над лепим хоризонтом. На земљи је ватра, као запенушено море, бацала бесне таласе и бичеве од пламенова. Кнежевски су се гости снабдели дурбинима и уживали су у дивној игри светлости и сенке, правећи разне досетке на француском језику. — Царски ватромет! — У част новога господара! — Ја бих више волео, да се овај дан друкчије завршио рече барон, зевајући. — На пример?—умеша се иодругљиво кнегињнца Лавинија. — У чијем друштву? — додаде кнез Проњски. — Сигурно у друштву глумица — објасни Машковски. Даме гневно сакрпше пасмешена уста лепезама. Проњскп стаде пљескатн сав срећан. Машковсшц рад што му одобравају, смејао се на глас.