Delo

228 Д Е Л 0 — Али нам остаје слобода, да напустпмо забаву — насмеши се књегињица Идалија;— а како не волим усамљеност, новешћу тебе у шетњу. — Леоне, Леоне! — викала је из далека г-ђица Лавивпја. — Чека те председничка столица. Седај! Послушан, скривен, не показујући ни да му је пријатно, ни одвратно, седе и игра се отпоче. Гомиле злата и новчаница појавише се на столу. Леон и књегиња нграли су хладно, г-ђица Лавинија и Машковски су правили читаву ларму; кнез се жалио на судбипу и нешто вражао; барон је, после четврт сата нграња, био сав зажарен а из очију му је био непријатан блесак старога пграча. Срећа је мање више бпла свима наклоњена. Само је Леон свакога тренутка завлачио руку у шпаг. За један сат нестаде му новаца. Он завуче руку у шпаг за стране и извади новчаник. Кад је вадио из њега свеску банака, испаде му, случајно, неки ејајан предмет и скотрља се под ноге кнегињици Лавинији. Он се брзо саже да га дигне, али га тетка предухитрп, и триумфално принесе светлости нову сребрну медаљицу, црно емаљирану. —• А шта је ово? Исповедај се одмах! — узвикну тетка. — То је, тетка, моја својина — одговори Леон пружајући руку. — Због које, на срамоту, губиш једнако. Ја ти желим добро, и зато ћу ово задржати код себе. Ја волим овакве тужне ситнице. Ти ћеш ми је, наравно, поклонити,— Врло радо, вама ништа не могу одбити. Само пошто се у овоме случају слажемо у укусу, то ћете мн вратити ту ситницу на неколико дана,Јда бих могао поручити за себе сличву, — Ти си врло духовит! Задржаћу је за увек код себе заједно с оним, што она скрива... јер, спгурпо има нешто унутра. Ти ћеш ми свакако рећи, откуд ти ово. — Од кујунџије, тетка. — Та не можеш ме уверигп, да је дошла непосредно од кујунџије у твоје руке. Холшанскн кнез не купује такве стварп Ти си ово добио од пекога. — Госпођице! — викну барон Амадије — док нам кнез исврича, где и на који је начин дошао до тог парчета плеха, ми ћемо мпого драгоценог времена изгубити.