Delo

II Л А П II 229 Леон га погледа. Варате се, баропе! —одговори. — Ја пећу ништа прнчати. — Чини ми се, да се усуђујеш опнрати се — узвпкну госпођпца Лавинија. — Попустићеш чим, чим завирим у унутрашљост ове успомене. Кнез седе опет. Дебелу свеску банака мету преда се и, спуштајући главу, предаде се игри. II поред тога што је собом потпуно владао, у зеницама његовим засија нека кобна светлост, ма да су му топ и одговор били веома учтиви. — Опростите ми, тетка, али ја немам шта да причам, тим мање под претљом, коју ви нећете испунити. — Зашто? — Јер нећете моћи да будете тако непажљиви. — Ја ти саветујем, да у то не верујеш много. Ја сам женска. Него, гледај свој посао. Хоћеш ли у медаљоп? — Кад ми попестане поваца, пристајем. Мирно је бацао карте. Али је кнегиња Идалија, која је седела крај њега, запазила како су се кроз образину учтивости и слободе грчиле и дрхтале фипе црте на лицу његову! Једнако је губио. — Оп уоиз а Јоге! — пасмеја му се она кокетно. — Жао ми је, што не знам ко! — одговори. — Наравно, дама с медаљоном. — Мала утеха. — Зашто? Ти је мораш волети. — Ја волим све женскиње — заврши кнез, клањајући јој се. Г-ђицу ЛавНнију беше игра потпуно занела. На столу пред њом обожавана мала драгоценост чудно се одвајала од савијених таблица, ишаранпх кредом, остатака од цигара и женских рукавица. Није је отворила, и ако је претнла. Мала и скромна ова медаљица скрнвала је у себи можда цвет прве среће двају срдаца, а можда и последњу искру давно раскинутог ланца осећања. Била је затворена., прљава и нема. Читав је свет могао у њу гледети, али ништа не видети, ништа не чути. II од целога света само би рекла двојици: шта је била, шта садржи, шта значи и на који је пачин дошла — тако јадна у диван новчаник пребогатог господипа. /