Delo

230 Д Е Л 0 Заборавили су за њу. Госпођицу Лавинију поче већ карта да издаје кнез ни једанпут не погледа у њу; свеће су већ догоревале на полилеју; кнегиња, електришући суседа погледима и тихим гласом, водила га је на клизаве стазе салонске кокетарије. Машовски је клео енглески; барон би се смешио грчевито, кад год би изгубио. На столу су све више и више расле гомиле папира и сребра, прелазећи из руке у руку. Али пред г-ђицом Лавинијом бивало је све мање и мање. И последњу суму ставила је на коцку и изгубила. Тада јој се очи зауставише на медаљпци — усамљеној. Гурну је лепазом тако да се откотрљала кнезу Леону. — Сеие ћоггеиг! — рече. — Узми је себи. Сигурна сам да ми је она донела несрећу. Не бихје сада додирнула ни за живу главу! Леон Холшански пружи руку и својину своју брзо мету у шпаг на прснику. — Ах, како ти је задрхтала рука! — рече му снаха иронично. — Много ти је стало до тог парчата плеха! — Доиста, кнегињо! Ја спадам у оне људе, који мало о чему воде бригу, али кад нешто зажеле или имају — чувају... — Јеси ли сентименталан кнеже? — Ја сам такав, какав ви хоћете да будем!... Изнад зелених чести у парку небо је почињало да се оцртава Гјасније. При овој светлости јутарњој пожар је бивао све блеђи и слабији — можда је већ све уништио. Само се собар Сила још загледао у њега, усплахирен и суморан. Кад су господа засела да играју карата^ он је отрчао настојнику двора, своме претпостављеном, и молио га, да га пусти на неколико сати; али га је настојник погледао као лудака. — Зар пе знаш, да је кнез само тебе запамтио из ранијих времена, и кад виче, виче само тебе? Да се ниси макао! Сила остаде, али га је немир свакога тренутка изгонио на раскрсницу, одакле су летеле ка оној светлости мисли његове, страховање и потмули јеци. Није опазио, да догоревају свеће на столу код играча; нису опазили то ни сами играчи. Тек кад је пола свећа догорело, г-ђица Лавинија, зачуђена, штојемрак, погледа у прозор.