Delo

П Л А В II 231 — Гле, већ дан! — узвикпу. — Да идемо, кнегињо! Какве ћемо данас пзгледати после овакве ноћн!... — Та даме ће се набелити! — нримети Машковски. Леон сложи карте, а барон згрну новац. Истрезнили су се, кад угледаше бисерну зору. Почеше да се опраштају. Домаћин пружи руку снаси и одведе је у њене одаје. Господа у пратњи слугу одоше у своје собе; у соби за пушење погасише остатке од свећа и почистише тако, да се није познавало да се ко картао. Кнез Леоп остаде сам и, испунившн савесно своје дужности, упути се левоме крилу палате, где му је у дугоме ходнику био стан. Био је врло блед и изнурен. Салонска образина брзо ишчезе, уступајући место самртничкој досади и клопулости. Изгледало је као да то лешина корача аутоматнчпо за слугом, који јој је светлео кроз таман пролаз. Кад је ушао у своју снаваћу собу, приђе прозору и отвори га. Свеж, као балсамиранн, ваздух бану у собу и освежи га. Стајао је ослоњен на руку и гледао мутно у двориште. Бивало је све видније. Из другога крила, које је било на супротној страни, изиђе професор. Погледа на небо и благо се пасменш као да је захваљивао на светлости и јутру. Имао је на себи избледели капут и црвенкасте ципеле; на ћелавој глави неку чудновату капу, а у рукама је носио једну зелену кутију, лопатицу, неколико старих књпга и један ибрик од глине. Приђе чесми, која је на срединп дворишта ненрестано днсала водом, напуни ибрик, и тако натоварен изиђе на капију. Спазио га је кнез још једном, кад је крај кућице вратареве помиловао по глави једно дете и нешто му рекао; затим се изгубио у зеленилу пред палатом. Кнез пређе руком преко чела и седе тромо на фотељу. Тек тада спази Силу. — Зови ми Бернарда! — нареди. — Тп мп више ннси потребан. После прилично дугог чекања, дође собар и ноче немо свлачити господара. Кнез је нервозно зевао, и само бп по каткад задрхтао. Собар спусти завесе и донесе воду са шампањцем, а кнез само