Delo

232 Д Е Л 0 што је оквасио уста, одгурну чашу. Леже најзад и као да је дремао. блед, са затвореним очима, без трага од живота на лицу. Мало после извп се и помаче. — Дај ми, Бернарде, хлора! — рече тихо. — Заборавиоси! — Нисам, кнеже, него сам мислио, да после данашњег умора... — Мислио си, да ћу оздравити и заспати природно! То би било нешто необично, за што ја не знам ево већ трп године. — Зашто не пробате, кпеже, мало морфијума? — упита слуга тихо. — Пробаћу, можда... после — одговори, узимајући из руку лакејевих спремљен прашак. У соби завлада мртва тишина. Сунце беше високо изгрејало и радознало посматраше палату. А она је била нема, као проклета. На прозорима завесе, дворнште пусто, све је спавало, не марећи што је дан. II. Задудња мост под ногама дивног американског коња Машковскога, подиже се прашина под точковима фијакера кнеза Проњског, пшчезоше најзад жерави холшански, возећи на далеку стапицу железничку барона Амадија. У двору остадоше само укућани. Кнез Леон, користећи се самоћом, запали цигару и шеташе по тераси; даме беху отишле да се преобуку за ручак. Прва се указа Иза, и кад спази брата, журно дође к њему. — Да те не прекидам у размпшљању? — упита га. — 0, ни најмање — одговори, бацајући цигару и пружајући јој руку. Они су увек говорили само француски и никад се нису звали по имену. Познавали су се само у салону, нису ннкада били близу, нису се никада забављали заједно. Иза је расла у иностранству у мапастиру и тек је пре годнну дана дошла отуда као одрасла девојка. Млађег је брата виђала само за време распуста и то мало; пикада нису проговорили ни три речи впше, него што је по етикецији било неопходно. Сад му она завуче руку под мишицу и отпоче бојажљиво: