Delo

П Л А В II 233 — Хтела бих да те иитам за нешто. — Да чујем. — Јуче је мајка добила писмо од графице Машковске. Знаш ли то? — Не, не зпам! — У том писму она тражи моју руку за синв. — Тако! Тгб8 соггесМ — рече спокојно. — Хтела сам те питати, шта би ми тн посаветовао у томе? — Како! Јел’ ти мајка оставила на вољу, да одговориш? — Мајка ми је само прочитала писмо. — Онда она сигурно има већ своје мишљење о томе. Према њему ће и бити, — А ја? — Ти ћеш се покорити! — Али кад ја нећу! Ја га не волим! Кад гледа у мене, чини ми се, да ме мери, као свога коња. Нас су учили, да је брак нит којн спаја две душе, које се воле. — Врло су те рђаво учили. Брак је у нас — ту удари гласом — веза, која спаја два равна себи имена, или два имања. Љубав, то је прерогатива плепса. — А ја бих тако желела да волим! — прошапта кнегињица. Нервозно грчење које само он има, скупи му лице. — Жеље, најблаже да се изразим, некорисне. Ја ти саветујем да их не спомињеш пред мајком — рече хладпо. — Дакле, ја не могу чак ни сама собом, животом својим располагати? Зашто? Да ли ми брат и мати жале дати холшанског ваздуха? Онда ми допустите да се вратим у манастир. Ма куд, само да не видим Машковскога. Ја га мрзим! — И мрзост је прерогатива илеиса. У осталом, мепе немој мешати у то. Нама је доиуштено само: не осећати, не мислити и не радитп. Ја ћу тако и чинити. Налазпм, да је Машковскп партија према теби; у осталом, ти завпсиш од мајке, а од мене само мираз који ћу исплатити онда, када будемо градили уговор. С ким, то ме се најмање тиче. — Дакле, ти ми нећеш помоћи? Нећеш ме заступати пред мајком? У манастиру су ми го.вориди да је брат најбољи старатељ и бранилац... — Тај твој манастир мора да .је био врло демократски.