Delo

П Л А в II 23 !> — Кнез ућута и немо се поклони. — Али ја никако не трпим Машковскога, татка! — рече Иза. — Зашто? Заљубила си се, можда, у барона Амадија? — Ах, нисам! Ја никога не волим— У тим годинама! 0 младежи! — патетичпо уздахну г-ђица Лавинија. — Ја бих желела да се удам из љубави — заврши Иза. — Како? А тек што си рекла да никога не волиш? — Али ћу, можда, негда заволети. — Е па Машковски ти у томе неће сметати. — Како то ? Стара г-ђица мрдну главом, показујући на Леона, и памршти се цинпчно. — Видећеш, драга моја, видећеш! Него, удај се за Машковског. Што је муж глупљи, тим боље. Пренеражена, јадна девојка, погледала је час у тетку час у брата, чекајући одговор, али су они већ почели говорити о нечем другом: о Италији, одакле се кнез вратио, о Шкотској, где је зими ишао у лов, о Мисиру, који је пропутовао. Све је то познавала и тетка којој је живот био непрестано лутање, вагони кућа, а хотели домовина, Брзо су заборавили тужну Изу која пати. Сигурно нису ни разумевали њене чудне жеље; сматрали је за дете. У трпезарији водио се разговор о прекоморским дивотама и знаменитостима, само што' је слане примедбе тетка Лавиније и оштре француске двосмислице кнегиње Идалије доањавала стара кнегиња својим ирнсуством. Сем Леона нико није запазио празно место у дну стола. С почетка је мислио да ће професор доћи, као и обично, у невреме; али кад донеше црну каву, а старог професорајош нема, он се обрте Сили. — Зар професор неће доћи? — Звао сам га трипут, милостиви господине, али он не хтеде оставити бубе. — Носите му ручак у стан. — Одмах! По ручку Пдалија одву.че девера у шетњу; баш су излазили на терасу, кад достојанствени глас домаћпце прпкова сина за место: — Кнеже Леоне, дођп у кабинет.