Delo

92 Д Е Л 0 шест година данас први пут враћао под кров родитељског дома, тек пре неколико часова поздравио мајку коју је задесила велика несрећа. Нису рекли једно другоме ни по једну срдачну, искрену реч, нити се могло опазити, да ли пате, или ее радују најближој будућности. Они су били господари од Холше и Чартомља — а не мати и син. Кнегпња климну главом да приђе ближе, и показа му место крај себе, малу столицу без наслопа, на којој је обично седела њена читачица. — Ти се заборављаш, Леоне! — рече кнегиња сухо. — У чему, мати? — тихо упита кнез. — У понашању, драги мој. Има већ читав' сат како то не видим у сали. — Опростите ми, збиља сам се заборавио. — Кнез Холшански треба увек да има на уму свој положај. — Скоро сам добио ту титулу и зато молим да ми опростите што сам данас био тако расејан. Сутра ћу бити на свом месту. — То је неопходно иотребно и ја рачунам да ће ти, и ако немаш рутине, традиција коју си у крви наследио, надокнадити оскудицу у вештнни. Сутра ће се гости разићи, и ја ћу разговарати с тобом о важним стварима. Данас сам само хтела да те упитам, јесу ли те на путу сретале депутације? — Сретале су ме. Кад смо промењивалн коње представили су ми се послуга и чиновници, а пред варошицом сам примио делегате варошке, Јевреје и сељаке. — Јесу ли држали говоре? — Да. Говорили су председник општине и рабин. — Свакако им ниси одговарао? — Нисам; био сам уморан од путовања. А то ми је, у осталом, и досадпо. — Врло си добро урадио. Мора да су ти се тужили и молили. — То не знам. Нисам пх саслушао. — Ја те потпуно разумем. Свакп новн кнез холшапски мора гмати неколпко таквих дана у животу. А то обично бива, кад цолази у Холшу, као ти данас, илп кад доводи младу. Негда су па сличан начин поздрављали кнеза и кад се враћа са далеког пута, али је то сада нзишло из обичаја. Ти сн већ имао