Delo

412 Д Е Л 0 Исте су утиске добијали, али је у исто време прелило руменило образе Габриелине и глас јој је звонио триумфално. Обазрех ее свуда око себе: . Више није било иотере за мном, Нп по небу ни по земљи. Околина је о њима судила п критиковала их: они с.у имали заједничке идеале и заједничке болове; пред собом, можда, пропаст; на целом свету ништа драго, своје — и они су, .намучени животом и клонули — имали само стару књижицу као награду и сву наду. Остављали су стварност, затварали очи пред јучерашњим и сутрашњим патњама — и пмали су илузнју о победи, триумфу, спокојству — тако потпуну, да је она истина, а не друго што. , , Предахнуо сам. На звезде сам ногледао поносито. • И све су оне златнпм очима, Све погледале на мене, Јер сем мене — не беше на землш никога. Габриела заврши, п обоје устадоше. Не рекоше једно другоме ништа, само се загрлише срдачно, погледаше се и разиђоше да отпочину — опет моћнп — оспособљени овим тренутком сна о победи, да издрже још много удара. X. Тихо, због жалости, али у друштву одабраном и сјајном, проведена је свадба кнегињице Изе. Истога су дана младенци отпутовали. Кнез Леон, намучен дужностима својим: иредстављањем домаћина и хаосом последњих дана, враћајући се са железничке станице, помисле задовољно, да ће се тек сад одморити и забавити, но својој вољи. Раширивши се у колима, гледао је на улице нариске и прелазио у мислима низ уживања, која му је негда пружала ова варош, а и сад може опет пружити. Али се уверио — и било му је врло ненријатно — да су уживања у самоме човеку, а не у ономе, што је око њега, и да му сада Париз ништа не може дати, јер он сада сам пе може већ ни зашта воље у себн