Delo

П Л А В II 413 наћи. И тада је потпуно осетио сву руинисаност своју, слабост воље, моралну смрт — и обузет очајањем помисле: за што управо да живи и шта вреди једно такво биће? Задрхта од потмулог гнева и презирања положаја који заузима, улоге коју игра, титуле коју носи — тренутна буна, која је очас оживела успомену на негдашњу увреду. Само је то могао осећати. Погледа на људе, који су прекривали улице, и нозавиде им, што имају куда да се журе — што сигурно имају родитеље, породице, циљ, тежње, послове -— а ако су беспосличари, лумпују не осећајући јада. А он нпје ништа желео, никоме и ничему није тежио, постао одвратан самоме себк!... Био је врло нерасположен кад се довезао пред стан материн, да јој јави о одласку младенаца и да јој каже последње „збогом“ од стране Изе, која га је бледа и уплакана молила са прозора од вагона, да пољуби мајци руке и да је не заборавп. Кнегиња је становала у једном величанственом стану, у коме је, и ако је био привремен, имала н Холшу и ону исту хладноћу — коју као да је понела са собом у највећем своме куферу. Апартмани, којн су тога јутра били врло живи, били су сада затворени за госте, Леон застаде узани породичнп круг: ујака, снаху и тетку, где пију чај и озбнљно претресају о значајним људима, о модп, о формалностима, о привилегнјама, и пакосно коментаришу односе као и држање сватова као искрених пријатеља. Долазак његов оживио је дпскусију и дочекали су га необично љубазно. Ујак га првп пољуби. — Одлично си се показао! Занео си све даме. — Испричај дер нам што год о својим успесима! — окупи га тетка, која вечито дише љубављу. — Била сам с тобом задовољна! — заврши мати. Ова га је нечувена похвала могла учинити поноситим, али он спази ироничан осмејак снахин н уздиже се. Осмејак овај увређене и осветљиве женске задахну га разложном неискреношћу. Погледа присутне и седе, трудећи се да буде као и сви слободан и весео, али немогући се ослободити мисли, дамује гримаса снахпна предсказивала нешто врло рђаво. Ах, како је диван обред венчања! — уздахну ујак —