Delo

44 Д Е Л 0 а Сили и још једном слузи рече да га прате; мало за тим он изјаха на капију. Hoh је била по изузетку топла, и ако је био већ крај септембра; месец је сијао пуним својим сјајем. Један је козак ишао напред и показивао пут, а на неколико корака за господарем јахао је Сила. Прођоше варошицу, која је, и ако је већ било касно, била врло узрујана и осветљена. На пијаци и пред крчмама било је много кола, таљига, кочија и коња несретних парничара. Још из далека познадоше кнеза, и зачуше се претње и проклињања. Леон, као и обично, равнодушан према околини, подиже главу. Пролазили су баш поред неколико кола пуних пијаних сељака. У том се зачу из једне гомиле промуклн, дивљи глас: — Налокао си се крви наше, ти, светли кнеже, немачкн гаде! Сад ћеш јести кости наше, јер си остало одрао! То је било тако изненада и тако нечувено дрско; да кнезу удари крв у лице. Прикупи дизгине и подиже бич. Али је Сила већ прискочио овоме слободњаку и зачу се се фијук његовога бича, затим наста врева, вика, џавељање и проклињање. Коњи стадоше. Кнез је опет бпо на путу с једним само козаком. Наиђоше кроз борову шуму. Козак се непрестано окретао, узнемиреп због свога друга, преплашен вревом за собом и тајанственом тишином пред собом. Напослетку се ослободп и рече: Да се вратимо за више људи, мллостнви кнеже? Тако је много пијанога света! Може се што десити. — Терај даље! — одговори Леон оштро. Коњи су једнако стригли ушима, Месец иретвори дрвета у привиђења. Била је дубока тншина. Пшли су тако неколико врста. II с једне и с друге стране пута биле су, као зид до неба високе, честе, које за читаве векове нису дирнуте. За путницима се зачу топот коња. Козак, мислећи да је то Сила, мало се охрабри: али коњаникннје имао златасте ливреје на себи нити шарца иод собом. То је био некн странац, у црно обучен човек, с капом навученом на очи н подигнутом јаком од капута. Стиже их и прође, не поздравнвши кнеза п не гледајућп