Delo

П Л А В II 45 на њега. За тренутак круиан кас његовог осредњег коња изгуби се у даљини. — Светли кнеже — тајанствено прошапта козак. — Мени се чини да је ово Псаковски. — Па шта? — упита кнез љутито. — Њега је наш настојник овог лета истерао из Храње; продали су му за неки рачун говеду, коње и жито; све је то купио Немац, што тамо живи. Веле да се он страшно свети, јер и жена му је од једа и страха умрла. Чуо сам, да се и он данас судио и да је изгубио парннцу, па је затим ужасно пио. Недај Боже, какве несреће! — Како се ти зовеш? — упита Леон. — Симон, светли кнеже. Господар извади нотес из шпага и брзо написа: „Слугу Симона отпустити из службе.“ Кад је писао беше попустио дизгине и окренуо се мало у седлу у страну према светлости. У том тренутку коњ скочи и стаде као укопан. Кнез, изненађен, паде наузнако на земљу, осетн бол по глави и изгуби свест. Узвик козаков, а затим топот коња освестише га. Погледа пред себе и покуша да устане. Био је као укочен. Над њим су стајала два човека. Један га шчепао за рамена, други за руке, и вуклн су га иод једну јелу украј пута. Виде да је жртва изненадног напада и поче се дрмати, изгледајући помоћ. Али слуге није било; а и коњ преплашен побегао. Уз то осети, да је при паду морао повредити десну РУКУ> јер њоме није могао владати. — Шта хоћете, лопуже једне? — узвикну. У место одговора, они га почеше везивати леђима за дрво. То ће вас скуно стати. Узмите новце, а мене не дирајте. Они су ћутећи извршивали свој гадан посао. Затим су се уклонили неколико корака и критичкп посматрали своје дело. Лпца су им била нагарављена чађу, а одело су имали сељачко, очевидно позајмљено. — Добро је овако! — тихо рече старији. — Стојаће тако до сутра, нека мало гледају људи како изгледа овај велики господин. Нека види шта је стид. — Да му запушимо уста! — посаветова млађн. — Не треба! Овакав не виче. Хајд’мо! Леон је одиста ћутао и само их је очима тражио у густишу.