Delo

46 Д Е Л 0 II бол п љутину превазилазпло је осећање стида. Нису га напали разбоници, већ осветници, због чега, то није знао као што није знао ни осветнике. После једног тренутка љутње, он хладно стаде размишљати о своме положају. Био је осветљен месечином крај пута, којим ће се враћати из варошице пијане и бесне гомиле. Оне га сигурно неће спасти. Сав се заруменео, н почео је да се трза кад помисли на нешто горе него и смрт: на смех и стид. II ако га је рука болела, он се бесно дрмусао стежући зубе и хрчећи дивљачки. Боље је све друго, него ова срамота. Дуго се тако узалуд дрмусао док није клонуо. Напослетку осетп хладан зној на слепоочницама и нешто неукусно у устима: и пљуну: то је била крв. У том се на путу пред њим зачу кас коњски све ближи и ближи. Кнез прислушкиваше, надајући се спасењу. — Сило! — викну. Али то није био Сила, већ онај човек на оном неугледном коњу, кога су раније впдели. Водио је за собом коња кнежевог и обазирао се то на једну то на другу страну. — Спасавај ме човече! — узвикну Леон. Човек стаде не знајући с почетка откуда долази глас. Затим скочи с коња и, привезавшн оба за грану, пође. — Тако вам бога, имате ли нож? — упита кнез. — Пресеците овај кононац. Пзбавитељ се маши руком у џен, пзвади перорез и пресече уже. То је радио мирно и ћутећи исто онако као и они зликовци; није ни за шта питао, нити се чудио. Па ни Леон није у први мах обраћао пажњу на то, ко је то; сматрао га је за божје Провиђење. Кад се осети слободан, пре свега прегледа своје нежне руке и трагове од конопца на њима, па се намршти п промуклим гласом опсова нешто француски; затим поправи одело и мету на главу шешир, који је био угужван у борби. Потом мирисном марамом обриса лице и уста, и тек се тада прпсети избавитеља. То му је био потгуно стран човек, и у ноћи само опази упале очи његове и мршаве, испупчене, образе. Та два детаља