Delo

4 Д Е Л 0 Ја опет страдам. ал’ друкчије боли: 0 тешко ми је што сад не почиваш Под хумком ниском где бн да се моли Очајна душа, вечни сан где сннваш, Успаван чврсто у дубини доле, Ту неосетљив на патње и боле. Тамо би било моје уточиште: Долазила бих да јецам и тужнм Кад олакшања бона душа иште, II врелим болом опело одслужим; Ал’ ти још живиш за мене те није Пуста будућност преда мном се крије. А имала бих и прошлост и сузе II хумку твоју — смисо бола свега А твој ми живот ево све то узе, Зазоран с тебе, а ти пресит њега; Пред недогледом будућности ледне Споменпк где је прошлости нам чедне? На рујинама празнога живота Умрлих нада сад дозивам сени, II питам где је сва земна лепота, Може л’ утеха срећу да замени?! II снова својих пепелом за живот Вечности, градим твом спомену ћивот. Мај 1904. г., Ресник. Даница Марковик