Delo

П Л А В II 95 — Какав је то гавран за тобом, Леоне? То није онај, који је обично бивао с тобом. — Збиља, то није Сила! — рече Иза. — Није! — одговори Леон кратко. — Овај би ми могао чистити паркет, али да јаше коња. за то није! — рече граф љутито. — Тим горе по њега. А куда идемо? — упита Леон. — Пред собом! — одговори Пза. — Па онда, у моју борову шуму. Не узимам на себе одговорност, ако залутамо. — Изићи ћемо негде на крај. То је занимљиво ићи без диља. — Дакле, галоп! —командује Машковски. Шума је на том месту била ретка и чнста. Ншли су по маховини и оштрој трави, час по неравном нуту, час по шумп без икаквог пута. Иза је предводила на врло чудан начин. Час би је привукла долиница са дубовима, час нарочити какав цвет, час леп изглед, час срна која бежи са паше, час поточић који јури под жилама дрвећа. Тако су се све више и више губили у пустињи, не бринућп се за повратак и правац. Разговарали су се о стварнма свога света. Леон се распитивао о новпнама и познаницима; Машковски, охрабрен овом самоћом, исмејавао је старе. Наједанпут коњи стадоше, не могући даље. Коњаници, опоменути овим на стварност, подигоше очн и видеше пред собом бездне, пуне црне воде, а с бну страну као пут обрастао жбуњем, младим дубовима и грабовима. — Ми смо збиља залутали! насмеја се Иза. Леон се окрете слузи. — Можеш ли одавде отићи у Холшу? — Могу, мплостиви кнеже. — Онда води нас. Какви су ово рововн? — Туда пролазе Суморокови, кнеже. Леон се стресе. Дакле то је био тај крвави пут, направљен кроз густнш ка Чартомљу. Ту је можда у близини она баријера Суморока; ту се први пут пролила крв. Машковски нису обратили никакву пажњу на козаков од- . говор; за њнх је пустиња била пустиња, а пут— пут; пошлп су за вођом, поред ровова којн су били с десне стране, продужавајућп прекинути разговор. У њему Леон није више узи-