Delo

96 Д Е Л 0 мао учешћа: ишао је за њима, не одвајајућп очи од оннх ровова. Већ је неколико векова како није употребљаван тај пут, обрастао;је већ дрвећем, аљудске мржње ипак није нестало, људскиинатје непрестанопозлеђиваоране. Ишли су доста дуго. Машковскп и Иза, видевши да је Леон нешто суморан, иочеше да се разговарају за себе. У шуми је владала мртва тишина, тако да је овај поход више личио на испитивање на туђој земљи него на шетњу. Леон се само обазирао унаоколо. Не би се зачудно, да му аветиња стане на пут и затражи откуп — аветпња Суморок. У том трже дизгине и задржа коња. Пред њнма, црно од борова унаоколо, непомнчно, онкољено песком са свих страна, појави се шумско језерце. Невидљиве су биле притоке његове — невидљиво дно. Кнез је хтео да побегне одатле, али није могао. Чинило му се да се окаменио. Чуо је, или му се само чинило, да је слуга, јамачно на питање Пзе, одговорио. — Кнежевско је оно, али су га Суморокови заузели; но то је проклета гробница, јер се ту скоро у њему удавила њихова кћи. Мало даље је њихов дворац. Проћи ћемо поред њега, јер туда води пут у Холшу. — Леоне! — викну Иза. — Ако се не варам, .једанпут нам је једно страшило препречило пут и рекло да се зове Суморок. Дакле, то он станује ту у близини? — Становао је! — мрзовољно одговори кнез. — Више не станује. У Холши је, напослетку, нестало Суморока. Пре недељу дана за трошкове око парнпце са мном узета им је кућа н све што су у њој имали. Јутрос су и њега самог избацили из куће. То је био последњн рок. — Велнш: напослетку! Вначн да је то нека стара парнпца? — Има преко трнста недесет годнна! — Страшно! -i- Да, стала је она%еколико мнлијона п живота више људи од којих н тројицјг Холшавских. — Па шта је то би'љг?; Лспричај нам! — Други пут, Пзо. — Ево и двора њиховог — рече козак. — Где? То је шума! — внкну Машковски. — Ово је њихово поље, а оно зграде. — Боже мој! шану Иза. II збиља то што је било пред њима изгледало је страшно. Усред .једне честе од борова и смрче виделн се само тра-