Delo

П Л А В II 97 гови од насеља; уеред крша од црнпх борова стрчале су развалине, гомиле црвоточина, скелети од кровова. Унаоколо ни трага од човека, рада, — чак ни стоке нн птице. II тако у пустињи, без ограде, без ђерма на бунару, без дима, без гласа стајале су ове црне зндине као трагови људског _ насеља и изгледале су као колонија коју је море опустило. — Брр! — стресе се чак и Машковски. Стајали су дуго и гледали, не могући се отрести страшних утисака. За то се време промени израз лица Леоновог, помислио је на извршену освету. Та он је учинио оно што векови нису могли: слистио је са своје -земље Сумороке, храмоту запечатио, рачуне подвукао. Ободе свога коња и истрча на чело поворке. Упутио се право своме добру. — Овде је већ све пусто, и тако ће остати! — рече гласио. — Можемо то и изблпза видети. Сад ми више неће препречити пут ни један Суморок. За њим уђоше у развалине и Машковски и Пза. Марија Рођевичевна. (С пољеког преводи М. Ст. ЈанковиБ). (Свршиће се) Дело књ. 45. 7