Delo

Пз малога реда бољпх српскпх сликара истуиио је за павек, 18. о. м., један од најбољнх. Београдски свет, којем би, можда, било заморно да присуствује двома погребима, хтео је да буде одморан приликом преноса Ђурнних костију; нешто због тога а нешто и због параде — која се обично нриређује иошто дотични умре од глади — прошла је сахрана Ђорђа Крстића прплично нечујно. Међу тим, губитак што је српску сликарску уметност постпгао смрћу Крстићевом, не изостаје иза штете. коју српска поезија има што нема још једнога Ђуру Јакшића... Ђорђе Крстић се родио 23 априла 1851 у Ст. Кањижи, где је н основну школу свршио. Он беше од главе до пете Бачванин, и требало је да вам само „добар дан“ пожелн, па да вам слика једног овејаног Лале постане потнуна. И с те је стране био типичан, какав је и као сликар. Свршившн затнм један гимназијски разред у Карловцима и четири у Београду. пређе на богословију као благодејанац Митрополита Михаила. Овај корак имађаше јакога утицаја на његов доцнији нравац слнкарски, и држим да њему треба прииисати ону велнку количину ггрквености на Крстићевим иконама. После две године пошље га Краљ Милан у Минхеп, где је као његов пптомац , провео осам година на тамошњој сликарској Академији, учећи се код професора Ота Сајца, Левца, и др. Неко је време био и у Риму. Год. 1881 врати се у Србију, а 1888 постигне и њега судбина свих нашнх уметника — постане учптељ цртања у гнмназијп. На том га је положају п смрт затекла. Од свнх српских слнкара, Крстић је имао највнше смисла н осећања за боје. Као колористпчару нн један му раван није.