Delo

ЂОРЂЕ КРСТИТ. 99 Може му се замерити ово и оно, али је, што се ббја тиче. одиста уметнпк. Оне су на његовим сликама меке, сите и хармоничне, интонпране према јачој или слабијој светлости, са којом је такође радо оперисао. Нарочито ra је интересовало дејство, које зраци сунчани кроз облак производе, итадајеио некад прекорачивао границу и падао у маниеризам (,,Ђердап“). Али кад год се кретао у границама своје моћи, и кад се није машао онога што је изван његовог сликарског умења и домашаја. — давао је ствари које ће увек у историји нашега оскудног модерног сликарства заузимати највидније место. Крстић није најбоље цртао; његовим сликама често недостаје перспективе и ваздуха, осећа се на њима недовољност спољне, школске спреме — али је он располагао с једним природним, урођеним даром сликарским, који се такође врло интензивно осећа на радовима његовим. Он је од свих наших сликара био у највећој мери сликар по рођењу и умео најбоље од свију да посматра природу са чнсто сликарског гледишта. У том је погледу он јачи од Паје Јовановића, којн међу српским сликарима има највише рутине, и Уроша Предића, који с највише савесности ради своје ствари. Ђорђа Крстића изднже над њима искреност и пуноћа његовог осећања. Он је песник-сликар, којије самога себе уносно у своје ликове, онако као што се прави глумац саживљује с улогама својим. Као што, читајући искрену песму, не опажамо недостатке стиха, тако н пред неколиким Крстићевим сликама немамо времена за истраживање лапсуса кичице. Узмимо му баш најранији рад, његову „Утопљеницу“ у Нар. Музеју, па ћемо видетп како је из цигло два бојена тона дао једну пуну и дирљиву ствар; станимо пред ликом Руђера Бошковнћа, и он ће нам се жив учинити. Тако је он већину слпка — „Анатом“, „Гружанке“, „Пиљари“ (изврсно репродукован мотив с Дорћола), „Слепице“ (одлична скица), и др. — испуњавао нарочитим, оригиналним „штимунгом“, који вам нзазива утисак искреног и љубављу рађеног посла. Крстићева бојена скала није велика; он је, као и славни немачки колористичар Ханс Макарт, наклоњен црмпурастој, вешто ниансираној „браун“ - боји; али оно што му сликама чари придаје јесте топлота н ситоћт колорита, коју нарочито ваља истаћп на иконама његовим. Ту је Крстић у свом елементу. Иконе му нису нп занатске нп гааблонске; у њима има поезије. религнозног уверења и одушевљења. Молујући њих, Крстић је давао одушке