Delo

ЂОРЂЕ КРСТИЋ 101 јама које се још осушиле нису; ту су и четке, још влажне, али — мајстора нема! Он неће ни доћи, да дочне што је почео. и да што ново почне... никад више!... Скренух поглед на простран прозор. Напољу беше мутан, октобарски дан. Јесењи ветар. који је у овом крају вароши због близине Дунава јачи и студенији, откидао је последње листове са младих лппа. У снвој се даљини, иза валовита Дунава, протезала једнолика банатска раван и оцртавали на полутамном хоризонту торњеви панчевачке цркве... Сиромах Ђока Крстић! Он неће видети, кад се младе липе буду поново лишћем китиле, и када опет, под благотворним дејством пролетњега сунца, озелене банатске равнице. Тада, први пут у жпвоту, осетих: да нема, можда. ничега жалоснијег од атељеа, пз којег се уметник за навек одселио! Др. Божидар С. Николајезић