Delo

113 КНГЛЕСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 105 Правили, повлачили Лпк једно другога У пепелу, као вештаци, Слободни ћеретали као два црквена голуба. Онда се млади муж сећа ситница тога сретног доба, када су се осећали, ради промене: Као морнари у тешком часу Чекајући помоћ на океану, А нема ли помоћи, ми ћемо се загрлити! Погле, како сад изгледа обучена! С капом као сонице, па аљина! Тај кожни огртач је страшан, Као јарам северног јелена Пада јој огрљак по грудима; Рукави за њене руке да стоје Пл висе, ко што моја мила највећма воли. Овај потез, ова символска ситница, то је тако један срећан одломак из живота. „То буди у свакоме успомене оног сретног момента када су обичне и мртве ствари имале значај који ни један речник не уме изразити и вредност коју ни један милијонар не може преплатитн“, како лепо каже Честертн (р. 49.). Онда је једна нагла реч све покварила, сву ту срећу прекинула. Ал он се нада измирењу: Она ће избрисати мој рачун (дуга) И опростити ми ко пре. Сад је дванајест сати. Ја ћу чути њен куцањ Усред најстрашније буре Па ћу је увући кроз врата Па ћу је имати за навек. Или „Двоје у кампањи“ са оном фином сликом, којој је тешко наћи равне: 0 моја голубице, Пусти да будемо незастиђене душе, К6 што земља лежи нага под небом! Или „Љубав међу Рујпнама“, где се васкрсавају верзије једног краљевског двора, да би се песма завршила дубоко симболичном поентом: