Delo

ИЗ ЕНГЛЕСКЕ КЊПЖЕВНОСТН 109 На то они као одвраћај.у: Све којешта! Улицу ћемо целу испитати А твоја кућа зар изузетак? Тим кључем Шекспир је откључао, отворио своје срце! — Шекспир? Ако је, тим је мање Шекспир! Браунинг не оклева пребацити то и Шекспиру, што он мисли да песник не треба да чини. — Страх од суседа, од ближњег од којега не можемо сакрити своје тајне, који хоће да завири у најскривенији кут, најинтимнији угао наше куће, нашег срца — од тог страха се брани заклања Браунинг, који је као нико други, имао незајажљиво уживање, незаситну жељу да завири другима у душу, у најтајнију душу и у кућу, такођер! Он је пратио своје јунаке до њихових најличнијих осећаја и прнлика. Зато је највише волео лектиру која пружа највише детаља реалног живота: мемоаре, хронике, судске извештаје. За „Сордела“ је кажу, нрочитао све изворе које је могао наћи у огромној библиотеци Британског Музеја. Сваку стазицу, сваку и најскривенију путању којом се да доћи до неког заклона, неког тајног угла човека и света — он ће огледати. Особина, коју Честертн згодно назива „козмичким детективствомА II све детаље, сВе податке које скупи, пронађе, изложиће, осветлиће на једном великом моменту, као детектив на великом злочину, као По у својим детективским новелама, где се најсуптилнији, најапартнији, најзамршенији детаљи осветљавају на великом моменту када нада маска, када се злочин обелодањује. Тако Браунинг на једном великом моменту открнза душу својих јунака, после једног труса у души, којије здерао завесе, скинуо, срушио кору и обнажко унутрашњост пред светом. Но да видимо самог Браунинга. Сордело је песничко сањало, он, претеча великог Фиренћанина Дантеа! Отаџбина је разривена борбом два крвна домаћа непријатеља Гвелфа и Глбелина. Сордело је са својим пријатељима Салингером и Ецелином — Гибелин, као у доцни.јем столећу Данте. Сордело сања о великом делу, он хоће да подигне Рим. Но он види да би се то могло само тако ако приђе Гвелфима, Папиној странци. — „Ко би мислио да би он, негдашњи бог из Гјите, ради дужности могао се тако смањити, спасти до .једнога Гвелфа!“ Но пре него што учини тај одлучни корак, Сордело клоне, устукне, губи веру да би тиме учинно оно ве'лико дело, остварио сво.ј велики сан. И он губи