Delo

110 Д Е Л 0 вољу да учини веће дело, не могући учинитн то највеће. У шестој песми Браунинг открива Сорделову душу кључем једне велике људске нстине: Човек се сруши до ништа. Када се мери симболима огромности.“ Док је Сордело ишао за највећим, тражио одговора на најкрупније проблеме о добру и злу, лепом и ружном и т. д. други, људи од акције, су радили и израдили — добро илпрђаво! и оно што је само сањао Сордело, кнез Бисконти на чнјој је души Браунинг осветлио најтамнију епоху средњевековие Пталије, ожнвео је тако да је вндпте пред собом у њеним најнзразитијим детаљима. Тако, у првој књпзи, славни опис једног средњевековног замка, са лабиринтом од корпдора измишљених радп греха, внјугавим степеницама, мрачним галеријама, н најзад собом поплочаном. Од сунца соба се сјаји, а сенка на патосу то је од стубова, који се у врховима додирују, где су начињене баханткиње, чији се образи сливају и коса меша. У соби је водоскок са карнјатидама од мрамора што личе на Евино љубнчасто месо под руком творца, када свеж, први пулс живота ударн светлошћу снег; ћуте неме карнјатнде као свештенпце које за увек кају нечисти грех. н са резигнацијом трпе, што су једанпут пиле сласт до дна, до муља.“ —Или опис Сордела: Деликатна ноздрва ширећи се широко и фпно. Оштра н.немпрна усна, тако се лепо слаже С тим мирним челом: душа способна да прими Уживање кроз свако чуло; замислите Сордела са свпм нанред, у првој класи људи Ptoje је природа далеко одвојила од гомиле II направила их из уживања, кб што ствара Неке срећне земље, које имају раскошна имена. На онда у „Сорделу" као и у „Парацелзусу“ дуги, аналитични говори, монолози, размишљања на глас, која Свинберн пстиче као највећу врлину РЗраунингове поезнје. У тим говорима његове личности откривају своју душу, сву, до најтајнпјнх мисли. ocehaja. Бранунннг монологе не употребљава само у драми, он их је извадио из драме и створио од њпх један засебан, новн, богати, разноврсни облик поезије, један нов песнпчки израз. Ако се пажљиво загледа и у његове лирске песме.