Delo

ИЗ ЕНГЛЕСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 111 и оне што смо навели и многе друге, видеће се да н оне имају махом тај монолошки, монодрамски карактер. Но још пунијн, још крупнији значај добива тај облик у Бранинговим потоњим збиркама монолога „Људи и жене“ и особито у „Прстен и књига“ (Ring and the Book), која ce управо сва и састоји из говора разних лица уплетених, или заинтересованих за парницу грофа Сида Франческинија; ту је сам гроф Гвидо, па Полтплија, на Каноник Капонсаки којега Гвидо оптужује да га је варао са Помпилијом, па браниоци и тужиоци у суду и на улици парничких страна, адвокати, правници и јавно мњење и најзад Папа, са својом пресудом. Један особити свет су ти „људи и жене“ који нам је Браунинг открио, пронашао и уметнички изразио. Ниче је за Достојевског рекао да је он једини после Шекспира рекао нешто ново у уметничкој психологији. За Браунинга би се могло рећн да је он једини носле Шекспира нашао један тако нов, разноврстан, шарен свет за поезију као Шекспир. У поезији су нашли места сви и свакоји људи, од краљева до сељака н вагабунда. Само уметници нису имали у њој речи. Једна парадоксна истина. Јер ако је песник и смео говорити о себн у лирској песми, ту је имао готове шаблоне и теме, којима се морао задовољитн. Браунннг је у својој поезпји дао уметницима велику реч и пустио их да говоре о чему им драго, а њима је дабогме најдраже говорити о својој уметности и о себи. Ту су прво сликари Фра Мто Мти, и Андреа дел Сарто, оба као две стране једне медаље. Фра Мто Мти, срећан, задовољан у свом уживању, који има једну срећну формулу себичног задовољства: „Ако сам ја весео, марим ја ко то зна!“ човек доброг апетита и доброг расположења, којему се све латински што уме да срочи састоји из речи: Ailio (волим) и који са здравим инстинктом слика штогод види. живе људе, своју братију, сељаке у црквн, руке, ноге, све жпво. Томе му замерају. Он слика само живот, живо месо, а његов је посао да слика душу људи. То он не може да појми, он мисли: Зар нма уопште лепоте без душе?! За њега је све лепо, смеј, узвик; он свуда и увек види башту и Бога у њој, где прави човеку жену. „Смрт је за све нас, ал за свакога је његов рођени жнвот“. Једна дивна формула оптимистичке философије! Но свет и живот сувнше су крупни да буду само један сан. За то сликај све што јесте и не брини