Delo

114 Д Е Л 0 Ухвате се за руке и заиграју ту фантастично коло Око старог идола, који је опет на свом темељу. Око великог: Можда. Опет Блуграм одговара на питања живота: Ја не могу наново наиравити самог сеие, Ал могу учинитп оно најбоље,- рад чега ме је Бог створио. ( Не оно. за што није створен. — Бескрајно је фино његово упо* ређење себе, Блуграма, са Шекспиром. — Па онда његови компромиси: он је владика, ал не верује. Кад бн веровао у чисту Девицу мислило би се да је луд; кад би зналп да не верује рекли би да је лупеж. Што одма илн луд, нли лупеж. Та га мисао води једној финој опсервацији: Бидите неког момка како је објашио димњак, Ви пазите. — Снгурно he пасти! ал он нпак стоји. Наш интерес је на опасним ивнцама ствари. У тим речима је много Браунингова интереса, и владика Блуграм је нреставник оних Браунинговнх јунака којн имају тај ннтерес за опасне пвице стварп. Тако ретких опсервација и тако лепих песничкнх места као мало час цитпрано, срећете свуда у Браунинговој иоезијп. Она долазе сама од себе, спонтано н ипак као на пречац. нзненада, тако су сјајна. У бури, непогоди, осећате сваки час блпзину муње и ипак кад севне засени вас, изненади својим блеском. Тако у „Калибану на Сетебосу“ један низ интимних. религиозннх мисли, као: Он — Бог — не би створио што не воли, или презире. Бол својим очима, нешто невредно његова труда. па онда ова муњевито сјајна фигура: Претпостави да фрула стане брбљатп и хвалнти се: „Ја хватам тице, ја сам вешта ствар, * Ја правим звук којн мој творац не може наиравити Својим великим округлим устима; он мора Да дува кроз моја уста“! Така је и друга религпозно философска песма Rabbi Веп Ezra, у којој скоро у свакој строфи има таких пасажа. Па нарочито велпчанствени монолог св. Јована на самртн, у пустињи