Delo

ДЕЛО КЊПГА 45. Новембар, 1907. год. СВЕСКА 2. -

-• - ЕЛЕГИЈА Уђосмо весели где се звуци ви.ју, Ал се не разведри твоје мирно лице. Трошили смо младост своју немилице П чували свога срца дискрецију. Музика нам или прекидала ћерет, И гонила миели ка.јања и страха, Ил нам се, кад звуке слушасмо без даха, Скидао са душе сав сумор и терет. Ноћ с јесењом кишом походи нас ио том. Бела, чиста светлост тињајући сија. До срца допире болна Елегија, А ми сви терамо шегу са животом. А кад осетпмо умор и хдадноћу, Ми пародишемо радост успомена, II заборављамо тако сваког трена, Да је сан младости немнран и ноћу. Р^ад престане песма као да је стало II време и срце. II нама се чини, Да смо се сви опет нашли у ннзини, Да је све, што год се преживело, пало. Зашто тако мериш сваке речи cmiic’o, II на свакн покрет пазиш тако брижно? Па ме увераваш да је непостижно, Назирати твоју сакривену мис’о. Дело књ. 45 10