Delo

ЈЕСЕН ЈЕДНЕ ЖЕНЕ IV. (Наставак) „Какав идиот. помислн Морнс нануштајући кућу. Ако му је немачки факултет дао диплому, онда он нпје много захтевао. Најзад и мн, у Француској, имамо бањских лекара ове јачпне.“ •Још одмах је одлучно да се не унравља по упутству, само да се не бп срео са доктором Хефлихом... Нар се не могу прекратити часови читањем, размишљањем, шетајуЈш се? „Да, алн часови жнвота, целог једног жпвота! Ту се не може обмањивати. Данашњи дан одредио мп је цео мој будући жнвот. Он неће бити весео“... Уђе у хотел, седе за један усамљени сто и поче доручковати чнтајући новпне. Мало по мало и сала се напуни. Младићи и девојке, готово све Американци или Енглези, долазили су светла лица са јутарње шетње, продужујући разговор. Све ово кретање младе, безбрижне, окретне човечије природе поново ражали болни егонзам младог човека. Кад је видео како се, после ручка, шеталиште пред хотелом иуни отвореним хаљинама и сунцобранима, он се диже и отрча у собу, тамо је сањао. Шта ли су радиле тога тренутка две милоснице? Да ли су и мало осећале од његове туге, осуства, нли још боље, да ли је њихов живот узео обичан ток? А! сигурно је, да је једна од њпх била стављена на муке, као и он. „Да зна да хоћу да је оставим, умрла бн! Мпла Јулија! Како бнх могао н покушати да је тако убијем? То је лудо, то је свирепо! Да се вратим!“ Вратпти се! Тек што се та идеја појавнла он је сузби. Кад би се вратио у Париз пмао би само толико снаге да се бацн