Delo

180 Д Е Л 0 мира? Јулији нећу ништа говорити, а од Кларе нећу нпшта тражити." Али одмах су га примамљивале црне косе, очн и сасвим црвене усне. Да ли је могао пустнти да тај цвет вене, а да га не удише? „Не јер је он мој, — рече у себи. Клара ме воли, ја зпам да ме воли.“ Склизнуо се у снове тако узнемпрујуће, да се уплашп. Брзо напусти терасу, затвори прозор и упути се у спаваћу собу. Јулија је спавала у једном од састављених кревета. Кошуља са валансијском чипком па прсима невпно је покривала груди показујући само угојен блед врат, чланкове н руке_ Једна рука полуотворена била је пружена преко чоје. Морис примети златан нрстен на њој. „Авај! помпсли он... Нећу ее уверити. Чак овде, слободпи, самн, па још нисмо супрузи. Зар цео мој сентиментални жнвот да буде само ова нечиста веза? Ох! сигурно не! Боље оженити се женом која је ту, коју волим и која мене воли! То је будућност, то!“ Сав је био прожет меланхолијом. „Ништа ново од јуче ннје се догодило. Па опет, Боже мој, како сам жалостан!“ Брзо се скиде, и, не будећи Јулнју, леже у други кревет. Пдућп дани од тог првог заједннчког дана мало су се разликовали. Морис и Јулија доцкан су устајали, доручковали су у хотолу, затим су одмах пешке ишли на излет којн су у .јутру измислилп. Пејсаж преко кога су ирелазили мењао се сваког пута, травнате долине, ливаде осенчане кестеновим шумама, храстови или борове шуме... На зеленим округлим брежуљцима дизало се зупчасто камење, рушевине легендарних замкова. Свуда је било тихо, добро, прпјатно измученима у жнвоту. Онолико колико су могли бнти срећни у том тренутку онп су били срећнп. Онда што пх је давило растуће несиокојство све впше у колико су се часови низали, неспокојство које нису смели признати п нису знали како се зове? То је био нејасан, неформулисан страх двојице путника којп, идући једно поред другог по песковитој обали, осећају како им се сваког корака у напред заглибљују ноге, а боје се да то кажу, плашећи се да.