Delo

ЈЕСЕН ЈЕДНЕ ЖЕНЕ 181 други не потврди невољу што he рећи: „И мени тако исто!“ Пзгледало им је да he ублажити ту чудновату душевну невралгију тиме што he је исповеднти једно другом. Али нека сила много јача од њихове жеље и разума запечатила им је усне да ни ни једно није имало храбрости да врисне од жалости: „Страх ме је, охрабрп ме!“ Од чега страх? Од неке силе тајанствене, несавладљиве која је под варљивим видом њихове скорашње везе, упорно радила да их раздвоји. Да, то је био њихов јад. Та два бпћа која су спавала и будила се једно другом на грудима, која су међ собом само говорила, та два љубавника које <jy сматрали за супруге, — били су мучени предосећањем неизбежног раздвајања. Дали he то бити од његове или њене стране? можда неће ни од једног, али сигурно he се' раставити. Крили су велику зебњу. Али каткад у њиховим свакидањим шетњама кад би се на ком месту узбудили, или кад би нх заповеднички полет бацио једно другом у наручје, то би нагло скидало застор са њихове савести. Тад би се стискали очајничком стратћу а сузе су им говориле... Нису се питали: „Зашто плачеш? II стискајући се тако чинило им се да бар и мало оадржавају међ собом ишчезавајући фантом њихове нежности. Много доцније морала је њихова успомена нераздвојно да здружи те најболније загрљаје саједнпм кутком пејсажа између Кенпгштајна и Шонхајна. То је била долина Билтал. Назвата тако по потоку који је туда текао. Ндући уз Бил мало северније од Кенигштајна одмах се улази у шуму, поток вам скаче у сусрет са сјајном пеном, која се зеленп од одблеска грана, или се разлива у језеро бнстро као зејтин, допуштајући да му се на дну ш.љунак види. Преко њега стоји мост на дрвеним кладама. Долину испуњава жубор којн се мења и даје разноликостп као и глас, затим шумска вегетација оживљена свежином воде, застором од зеленила и цвећа, накита уске долине, и том водом која је и мирна и бесна, лупајући се о гребене стетг илп лењо чешући се о трску. На по пута у том дугачком зеленом кулоару десна се обала ширп и постаје шупља као капела, а под сводом од грана силом се намеће један слаб стуб, гробни украс. Пролазећи туда .једнога дана неки мађарски песник зажелео је да ту ужива вечпти одмор. Доцније су пооожне руке донеле његове смртне остатке на обалу потока који је волео, сазидале су гробницу и поред ње камену клупу, — да би песников сан био љуљкан и